Живот тужан ја проводим сама,
песме певам често са сузама.
Песма ми је радост, утеха једина
место ћерке, место сина.

Певам и тугујем,
сваку песму отболујем,
певаћу и боловаћу,
с болним срцем и умрећу.

Једног дана шетала сам сама.
Неко ме је кроз плач звао: «мама».
Застала сам само да ме жеља мине,
па му рекох: «оди, сине».

Звала сам га рукама обема.
Нисам знала да он мајке нема,
кад год неко прође
и руке му даје,
мисли  мајка његова је.