Живот Фриде Кало био је бол. Живот Фриде Кало био је и љубав. Бол је никад није напуштао. Љубав јесте. Сликала је онако како је и волела. Страсно, непрестано и предано. Вољом и сликарством изборила се за живот, достојанство и славу. 

"Девет месеци сам се опорављала од дечје парализе. Бол и ја, први пут заједно. Да ли је то било много за мојих шест година? Јесте. Или, није? Не знам, тада нисам сликала. Оздравила сам. Моје ноге нису. Десна је остала мршава и краћа, а лево стопало одбило је даље да расте. У школи су ме звали - Фрида Дрвена Нога. Свеједно, моје детињство било је предивно. Сећам се да сам имала 4 године за време „трагичних 10 дана". Својим очима гледала сам битку између Запатиних сељака и карансиста." 

Било је то дест трагичних дана у фебруару 1913. Године, а Фрида је имала 5 година. Толико се поистоветила са Мексичком револуцијом да је говорила како је рођена 1910, онда када је револуција почела, а не три године раније, како пише у њеној крштеници. 

"Моја нога, моје стопало и ја уписали смо се у Националну припремну школу 1922. Хтела сам да постанем лекар и левичар. Сликала сам пријатеље из групе Каћућас, а имала сам и часове сликања код очевог пријатеља Фернанда Фернандеса. Али нисам ни помишљала да ћу се икада тиме озбиљно бавити. Волела сам Алехандра Аријаса. Нови бол и ја срели смо се 17. септембра 1925. у аутобусу за Којоакан. " 

Аутор и уредник емисије: Мирјана Блажић Микић.