Увек сам причала да твоје очи одају 
Тугу што не зна се одакле је, да скривају 
Сузе што никад нису исплакане, к'о зна што 
Можда зато што мушкарци никад не плачу 

Увек си причао да волиш како смејем се 
Јер сва топлина коју дајем смехом сећа те 
На неког кога си као дете давно волео 
И ког си једног јутра заувек изгубио 

Ти и ја, некада... 

Ми били смо вруће и хладно 
Ми били смо земља и небо 
Ми били смо сребро и злато 
Ал' увек смо двоје ал' једно 

Увек сам причала да дајем се на чување 
Твоја девојчица што да одрасте боји се 
Немир и спокој твој ја на крају била сам 
Она што тебе је од самог себе чувала 

Наша је љубав своје прво јутро видела 
У једној столици за љуљање од дрвета 
Негде далеко она сада стоји, не мрда 
Али до краја нас је издалека љуљала 

Ти и ја, некада... 

Ми били смо вруће и хладно 
Ми били смо земља и небо 
Ми били смо сребро и злато 
Ал' увек смо двоје ал' једно