5.ПРИЈАТЕЉУ СТАРИ (ПСЕЋА ПРИЧА)

Под старим мостом преко смрдљивог канала
Моја постеља је хладна. 'Залуд Mесецу се јадам
На празан стомак своју историју сањам
Силна зелена пространства којим трчала је храна
Убила их сива маса ових безличних здања
Међу којима ти браћа јуре к'о муве без глава
Надвио их облак поган из ког сива киша пада
Отровна вода коју пијем из бара
Понекад се снађем, твоје вечерам остатке
Не баш сигуран у сенци какве странпутице мрачне
Клоним се света јер провоцирам дивљаке
А бриде ребра још од последње сеансе
Живи синоним за невоље,прогоне и патње
За које кривац зна се. Газиш мени обећање
Јер твоме путу напред слабо леж'о је мој лавеж
Ја не умем да те мрзим, ти не умеш да се кајеш

Било па прошло, није ко да мариш
Време је просто, овако стоје ствари:
Самог ме остављаш, пријетељу стари
Ниси ти потребан за нови живот лажни

У ноћи, за светлом стигао сам у твој логор
У потрази за пленом нашао сам нови чопор
Шуме оковане ледом решили смо симбиозом
Очњацима, стрелом. Племе хранили смо ловом
Теби остало сво месо, ја се заситио коском
Сном на месту топлом. Браним тебе и потомство
Моја оданост и помоћ се завршава гробом
Чим си снаге смог'о све си залио бетоном
Сахранио си то што преживео сам с' тобом
Исконску верност си ми платио ђоном
Себи правдаш се децом док ми сервираш отров
Новим светом који брише дивљу прошлост
Лепо брат ми је реко. Тек кад је до тога дошло
Све сам схватио, тешко. Дал' је касно не знам, пошто
Пратим те слепо, на сопствену одговорност
Смањеном слободом, вољно. Смета моје говно
А твоја смрде, не могу да их склоне
Ипак скупљаш људе да ме улицама гоне
Ти сад на смрт ми суде јер превише те волим
Никад милости трунке за мене не постоји