Максим Горки - Песма о соколу

Максим Горький "Песня о соколе"

«— Что, умираешь?

«— Да, умираю! — ответил Сокол, вздохнув глубоко. — Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!.. Я видел небо... Ты не увидишь его так близко!.. Ох ты, бедняга!

«— Ну что же — небо? — пустое место... Как мне там ползать? Мне здесь прекрасно... тепло и сыро!

«Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе над нею за эти бредни.

«И так подумал: „Летай иль ползай, конец известен: все в землю лягут, всё прахом будет...“... 

---

"Umireš li?"

"Da, umirem!"

Odgovori sokol, duboko uzdahnuvši.

"Slavno sam proživio svoj život! Ja poznajem sreću! Hrabro sam se borio!

Vidio sam nebo... Ti ga nikad nećeš vidjeti iz takve blizine! Eh ti, bijedniče!"

"Ah, što je nebo? Pusto mjesto... Kako da tamo puzim? Meni je ovdje prekrasno... Toplo i vlažno!

Odgovori Už slobodnoj ptici i nasmiješi se u duši nad njom radi izgovorenih uvreda...

I ovako pomisli: "Letio ti ili puzao, kraj je izvjestan: svi će u zemlju leći, sve će se u prah pretvoriti..."

Sokol krikne: "Oh, kad bih se bar još jednom vinuo u nebo! Neprijatelja bih pritisnuo k ranama na [bad word] 

i on bi se udavio u mojoj krvi! O, srećo bitke!

Už promisli i predloži slobodnoj ptici:

"ti se dovuci [bad word] litice i baci se u ponor. Možda te krila podignu i proživiš još malo u svojo stihiji."...

I on krene, raširi krila, udahne punim plućima, sjevne očima i baci se.

Brzo je padao, lomeći krila, gubeći perje...

 [bad word] potoka ga je prihvatila i, opravši krv, odjenula u pjenu, odnijela u more.

morski su se valovi jaučući razbijali o stijenje...

I tijelo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu.