У овом граду ти си звер
и не знам што се ноћи те
у срцу аларм није огласио.
Да каже: стани, не иди,
ту где си повео ме
и за мном светла одмах угасио.

Те усне, што притисле су моје
биле су к'о дугме за самоуништење,
и љубила сам лудо
к'о да ми је последње.

Био си позив који се не одбија,
од несреће је само срећа лошија,
кад' треба да вратиш је, 
а тек си се дочеп'о ње.

Тај ми се позив сад' о гаву обија,
ја само луђа,
луђа што сам старија.
И после тебе ни са ким
ја не могу да спавам.

Ту где си друге водио,
ти лепо си говорио,
моја љубав лако мењала те.
И већ сам дечје гласове
ја чула ниоткуда,
а тебе тако брзо прошло је све.

Те усне, што притисле су моје
биле су к'о дугме за самоуништење,
и љубила сам лудо
к'о да ми је последње.

Био си позив који се не одбија,
од несреће је само срећа лошија,
кад' треба да вратиш је, 
а тек си се дочеп'о ње.

Тај ми се позив сад' о гаву обија,
ја само луђа,
луђа што сам старија.
И после тебе ни са ким
ја не могу да спавам.