'Тео би цваки да има живот оваки,
да буде криминалац, Порше, Кавасаки.
Ово прави је гангстерај, опусти се и певај,
одраст'о на улици, где је вазда био белај.
Поч'о сам у Швабији – селидбе, молерај,
„бауштел“ са Турцима, кунтао са Курдима.
Дош'о сам из Пичковца ког нема ни на мапи,
на Западу научио шта је живот прави.
Овде сам се шлифовао, испек'о сам занат,
рекао сам себи: Ма успећу ја гарант.
Наш'о бољу шљаку, мало радио „на кваку“,
нисам бир'о клијентелу, прим'о сваку странку.
Гилиптери ме навукли, кад сам отиш'о за Франкфурт,
да с' чарапом на глави возим их у банку.
Ту сам мало одроби'о, јебига, клинац сам био,
изнабад'о сваког ко би ме прозив'о.
То сам радио за пример, да стекао би' име,
јер рекли су ми старији да тако то иде.
Кад изаш'о сам „вани“ из Службе су ме звали,
да обавим неки послић, нови пасош су ми дали.
Ја гледам моја слика, али пише друго име.
Ништа нису рекли само где треба да идем.
Из Хамбурга сам трајектом отиш'о за Штокхолм,
Четнике и Усташе – све сам их изрок'о.
Рекли ми: Задржи све оно што си покр'о.
Ноћу дискотеке, трошио сам много.
Скупило се друштво, сви из бивше Југе,
тамо беснео је рат, а ми сви златне чуке.
Тад' се распала и Служба, али не и наша дружба,
тамо доле санкције, а нама овде журка.
Рефрен:
Сви знају ко сам ја, да сам дошао са дна,
и зато грабим све што могу, јер ми припада.
Ма знају ко сам ја, Служба, Војска, Мурија,
и зато грабим све што могу, јер ми припада.
Прешли „via Zürich“ све до Азурне обале,
„Картијеове“ златаре много нам се допале.
За око су нам запале пребогате странкиње,
све су редом хтеле да пробају мушкарчине.
Ми сви млади, спортисти, тетоваже, ожиљци,
дуге косе носили, нисмо им опростили.
После их оробили па за франке подводили,
све смо редом држали, не питај ме рођени.
И да не верујеш, тако ми у Рицу нешто клопали,
усред залогаја звоним, умало да се задавим.
Видим +381, можда мајка ме треба,ил' неко од мојих са села, ко ме зове у сред јела?
Кад неки непознат глас каже: Знаш ти ко је овде,
ти се ту зајебаваш, док се наши овде боре,
брзо пакуј торбе, још сутра да си овде,
немој да нам врдаш, да не правимо проблем.
Знао сам ја ко је, спаков'о се брже боље,
ма има 15 година да нисам био доле.
Таман сам се понадао да видећу моје,
кад оно мало морген, ето мене у сред Босне.
Са чином и екипом, блиндираним џипом,
све по наређењу, ја ништа нисам пит'о.
Ништа нисам пип'о, сем мало беле технике,
којекаквих кураца смо трпали на шлепере.
Кад сам дош'о у Београд све сам мрко глед'о,
све те градске мангупчиће за час сам поређ'о.
Хохштаплерчиће и слине, што ту ми нешто глуме,
а може врана са земље у дупе да им кљуне.
И није било тешко да све им лепо узмем,
такав је мој живот, ја другачије не умем.
Рефрен:
И цео град ме зна, као да сам с' асфалта,
и нека мисле сви да тешка сам сељачина.
Јер цео град ме зна, певаљка, манекенка,
и свака каже да сам љаксе, ал' ми ипак да.
Овај град и земљу ја никад нисам волео,
овде сам живео само зато што сам морао.
Овде све је на продају, е видиш то ми се допало,
за баш мале паре купиш све оно што је пропало.
И фирме и људе, стек'о сам и углед,
пријеми, параде, коктели, амбасаде.
Плаћао сам странке, и овакве и онакве,
билборде, рекламе, турнеје, кампање.
Певале ми разне, оне естрадне и градске,
што мисле да сам љаксе, ал' за кинту све раде.
Сазидао пар цркава да мало смирим савест,
после свега што сам прошао ноћу тешко заспим.
А преко дана наспем, ту и тамо и повучем,
само мало да се средим, нисам ја навучен.
Него свашта чујем, и шта треба и шта не треба,
криминал и политика, е у томе ти је невоља.
Ове што сам издржав'о, сад им постало мало,
а много их је плашило што о њима све сам знао.
Покренула се истрага о моме пословању,
тражили ме, ал' ме нису нашли на и