Отсутствует (исполнитель: Неизвестен)
Поздрављам живот, јер сам схватио суштину, да нису битне ствари, већ шта остављаш за друге. Да само здраве главе можеш остати још дуже, искрен према себи, бесмртан заувек. Јер кад нико неће, роди се идеја – од темеља све је труло, мора да се мења. И то је моја жеља, да сва нова поколења, плове правим путем, лакша за тону понижења. Нисам Доситеј, ја трибун сам из гета, нисам чит'о много, али јесам кол'ко треба. И сад неком смета што нисам прљав и бедан, умем ударце да вратим и додам им још један. Па назад на почетак, јер овде све је стало, овде лажи су реалност, окружење срамно. Док не променимо свест, ја цимаћу се стално, нема предаје, повлачења, за мене то је страно. И пре свега, после свега, једино што свима треба – БС, БС! И пре свега, после свега, једино што треба то је – БС, БС! Рефрен: Још увек сањам мрачне облаке да пролазе, још увек мислим како једна реч промениће свет! И оног дана када мене више не буде, ни тада нема повлачења, нема предаје! Сутра на свет ако падне врео камен, кад у пепео нас све буде млео пламен, тад ћу те питати шта ти значе паре, титуле и зграде, све је то за џабе. Нећеш стећи поштовање за кеш варајући гладне, љубави има само онај ко је даје. Све за родитеље, браћу, жену и другаре, соколе у јату, верне синдикалце.Што крче своје трасе кроз муње барикаде, не пратећи људе него своје идеале. Цео свет је на ивици, сви само себе пазе, а ми пазимо и младе који пуне наше сале. Јер музика кад замре живот тече даље, Београдски синдикат зато поруку им шаље, Напред пуна срца, бистрог ока, здраве главе! Нема предаје, повлачења, к'о хоће да га памте! Рефрен Још увек будан сањам, још увек имам исте оне снове да једном биће боље. Још увек идем напред, право кроз ветар, још увек колена у блату, спреман на један. Још увек је реч оштра као првог дана, к'о катана извучена из корице - не треба оштрење. Још увек смо породица, пустили смо корење. Још увек смо на фронту, још увек одбијамо ордење. Још увек вучемо потезе без обзира на последице, још увек верујемо да можемо да променимо свет. Још увек смо герила, још увек смо улична армија београдских чаршија. Још увек држимо одступницу, држимо редове, још увек нема повлачења, нема предаје. Још увек држе се фаланге, а и када нас не буде, ни тада нема повлачења, нема предаје. Још увек трајем, још увек се борим, и дајем од себе, к'о пре, и срце и душу и све што треба. И даље сањам моје људе слободне к'о некад, не знам тачно како, али тачно знам да тако треба. Јер то је осећај: једноставан, икрен и чист, он је потек'о из срца и увек врати се к'о бис. И кад привид ме поведе да са пута грешком скренем, негде осећај се јави, јасан као дан ме прене. Моја вера у дела је то што зовем Идеал, ње сам свестан па је пратим, она чини да сам срећан, да сам посвећен, предан, све док се трудим да мењам, све празне, пролазне погледе. Зато остављамо поруке, да идеја ће опстати, пашће бетонски блокови, и на ноге ће се подићи ослобођени робови. Ми створићемо бољи свет, то је перспектива, ми смо нова офанзива, наша борба је жива и даље! Опет неправедно оптужен дижем се на оружје, на лоше што хтедоше идеје да ми поруше. Јер с' њима смо већ дуго, много година у борби, по телу смо пуни рана, по лицу смо модри. Нема лажи и преваре. Ако станем и предам се, нек' ми живот сутра престане, нек' ме нема, нека нестанем. Јер кад мене сви сад оставе, на мене кад забораве, од синдикалне поставе још само папир остане, ја ћу да се постарам, кол'ко го да кошта ме, да напишем за клошаре, не дам више, доста је. За неке нове мајсторе, да сутра се супротставе, наше песме остављам, јер наше време прошло је. Да на крају запевају кад коначно добро је, и своје нове победе к'о ми некад прославе. Јер једног дана када одем, једног дана када одем ја, сетите се моје бо