Ни ока да склопим,
постеља празна тера сан,
а живот се топи
и нестаје брзо, к’о дланом о длан.

К’о разум да губим,
јер стварност и не примећујем,
још увек те љубим,
још увек ти слепо верујем.

К’о луда, не знам куда,
љубави се нове бојим,
а дане, живе ране,
више не бројим.

Молитва, као жар на мојим уснама је,
молитва, место речи само име твоје.

(И) Небо зна, као ја,
колико пута сам поновила,
то небо зна, баш као ја,
да је име твоје моја једина
молитва.

Ал Богу не могу
лагати све док се молим,
а лажем ако кажем
да те не волим.