Это песня времен Первой мировой войны, когда Сербскую армию, уже не имевшую сил сражаться, союзники вывезли на остров Корфу. Это была попытка сохранить жизнь Сербам, но многие из них, истощенные войной, голодом, болезнями, так и не увидели Родину… В песне Серб с любовью и тоской вспоминает на чужбине свою Отчизну: родное село, где цветут желтый лимон и белая лилия, где остались его «икона и Крестная Слава», где мать плачет о разлуке с ним и слезами орошает свою одежду. Он вспоминает о войне, где гибли вместе отец и сын. И он, этот Серб, оказавшийся далеко от Родины, не перестает восклицать: «Да здравствует Сербия!»

Тамо далеко, далеко од мора,
Тамо је село моје, тамо је Србија.
Тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,
Тамо је српској војсци једини био пут.
Тамо је српској војсци једини био пут.

Тамо далеко где цвета бели крин,
Тамо су животе дали заједно отац и син.
Тамо су животе дали заједно отац и син.

Тамо где тиха путује Морава,
Тамо ми икона оста, и моја крсна слава.
Тамо ми икона оста, и моја крсна слава.

Тамо где Тимок, поздравља Вељков град,
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,
Али сам поносно клиц’о, живела Србија!
Али сам поносно клиц’о, живела Србија