Novo jutro, novi stan, istu sliku svaki dan gledam u ogledalu.
Ista greska ponovo, caj od nane, sipam so, mozda je i namerno.
Jer to sto me sladilo odavno me ohladilo.

Mogu ja najponosnije tugu nositi, i opsovati, i oprostiti,
sve sto tebe je na smrt plasilo, samoj sebi sam strasilo.

Sve se nadam bice bolje kad' isecem stvari tvoje, na sitne krpice.
Onda kajem se do zore da ja nemam nista tvoje, to mi je najgore.
Sve u onoj nameri da pobegnem od ljubavi.

Mogu ja najponosnije tugu nositi, i opsovati, i oprostiti,
sve sto tebe je na smrt plasilo, i samoj sebi sam strasilo...