Da se smirim probao sam,
i da skucim srce svoje,
smejao se, radovao,
bezbroj [bad word] laznoj sreci.
Onda resih da pobegnem,
od sudbine puste svoje,
al ne znadoh da sudbini ne mogu uteci.

Pojila me prvom rosom,
opijala bujnom kosom,
budila me uspavankom,
nocima mi jutra plela,
ali onda ode s cergom, moja Esma.
cigancica moja bela.

I tad shvatih da je kuca,
tamo gde ti srce spava,
da je zivot jedna varka,
da je ljubav samo prava,
od tad svetom lutam tuzan,
samo bolne pevam pesme,
sta sam ti zivote duzan,
gde su oci moje Esme.