Prolog:
Njen duh je slobodan.
Sa [bad word] [bad word] [bad word] #269;icama od blata,
želi da dohvati sunce, i zagrli, k’o brata.
Ono joj šapuće tajne o zemlji iza ogledala…
“Ako u bajku [bad word] #353;, nije se uzalud ispredala!
Dúga je tvoja [bad word] #33;
S [bad word] strane čeka više od ćupa!
Tvoje oči su krila. Vode te svuda!
Dodirni dlanom [bad word]  Nije to srce što kuca, ne…
To snovi stidljivo kuckaju spolja, da ih pustiš unutra!
Tvoji prsti su kistovi! Oboji ljude što se boje
da kroz temperament od crne tempere
udahnu polen i ponovo se rode
Tad će imati pogled voden…oprosti im.
Nacrtaćeš sebi osmeh opet.
Hiljade svitaca u ovoj večeri su tvoji fenjeri!
Tako je lako leteti kad dete si! Nek lebde sni
preko zaspalih ulica!

Kišna muzika noćas bira da budeš ta
sa notama rosnim u kosi…
navuci kostim od tila, i već si plava vila.“
Pogledom oživljavaš lutka, sledećeg sekunda tvoj Meda ti kaže:
“Čekao sam te! Vodim te gde ne znaju jecaje!”
Skok visoko iznad krova – eto vas na repu zvezde,
on [bad word] cepa nebo…”Kud me to vodiš, Medo?
Ne vidim te, ludice…oblaka pune trepavice…
Stani! Vidim žeravice…il’ to ljudima svetli lice?
Stotine, stotine ljudi… lete ka nama…
na čelu povorke – ono su tata i mama!”
Poput vetra laka, koktel smeha i plača,
korača ka njima, blistava, kakva nikad nije bila,
i sad im prašta sto su otišli… ovde je toliko lepše!
Sve je od sreće i pesme! Al’ odjednom, sve se trese…!
Iza planina,
pomalja [bad word] #382;na glava Džina…
Svi ljudi oko nje postaju ljudi od dima
i nestaju!
Ostaje sama …i tad u licu zlog Džina
prepoznaje lice svog strica… i na komade puca slika…!

1.strofa:
Staklići razbijene mašte zarivaju joj se u oči,
peku je, i najzad vidi isto što i svake noći:
ogromno telo nad njom, dahtanje s mirisom rakije,
hrapavi jezik od kojeg se ježi, a svuda je!
Lepljivi znoj… i bol… i ta stvar!
Mač što seče sve čedno u njoj!
… prljavi prsti u njenim ustima…
…drhtaji u butinama…
Ona vrišti u [bad word] #269;icu [bad word] #382;a ka Medi, al’ hoće li je čuti sada?
Od suza ga ne vidi jasno, a tako strašno boli je!
“Uzmi me, Medo, Medice moj, vodi me, molim te…!”
Al’ nemi lutak ravnodušno gleda staklenim očima…
Srce se izgubilo ispod pliša, utonulo u ništa!
O zidove dobuju samo stričevi uzdasi i kiša…
I noć je gluva… i sve od spolja guta tišina…

Refren:
Sveti bes. Moje sve. Moj bol. Moj celi svet.
Sveti bes. I šta je greh? Posle il` pre,
po svoje vraća se.

2.strofa:
Pedeset mu je godina.
Dok napolju oluja besni, sedi u fotelji,
lista knjigu, sad je na pesmi – “Gavran”.
U pesmi pominje se samac, zamah krila i noć.
Zloslutna ptica što je samcu jedini gost.
Noć kao ova. Samac kao on.
Ali, gavran…gavran samo je u pesmi toj,
samo ludost, to stvarno ne može biti… ma, ne…
Prijatno pucketa kamin, on nastavlja vino piti.
U taj čas, zakuca neko. Čovek se strese.
Magla mu je nekog dovela, k’o gavrana iz pesme.
Premda za [bad word] #353;tvom ne čezne, ipak otvara vrata
i pred njima ugleda mladića satkanog od mraka,
Crni mantil, duga kosa, tamne oči i bes,
te oči koje mu se zabadaju ravno u svest…
On htede nešto da kaže, al’ mu zafališe reči tad.
Sevnu munja, kad i mladićeva pesnica.
Još jedna. Pa još jedna. Čovek se nađe na podu.
Dok skupa s mladićem jeza i tama ušetaše u sobu.
Čovek na sebi oseti nogu i pogled s visine,
i tada bespomoćno kriknu: “Ti, prokleti kurvin sine!”
I to beše varnica, strela u ml