Од жалости заплаче ми душа 
када пјесму завичајну слуша. 
Свака ријеч ме погоди дубоко, 
ој Крајино жељно те је око.

И кад будем умирао сине 
донеси ми с високе планине 
чашу воде са динарског врела, 
грумен земље из рођеног села.

Дуни вјетре с високих планина 
донеси ми мирис дјетелина. 
Прескаче ми срце у грудима 
за онаквом земљом и људима.

И кад будем умирао сине 
донеси ми с високе планине 
чашу воде са динарског врела, 
грумен земље из рођеног села.

Нит' се смијем нити се веселим, 
само једно у животу желим. 
Да се вратим своме родном крају 
и да умрем у свом завичају.

И кад будем умирао сине 
донеси ми с високе планине 
чашу воде са динарског врела, 
грумен земље из рођеног села.