1.Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом "Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског"[1]. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом.

Ево како гласи та молитва:

''Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија[2], властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености[3], смиреноумља[4], дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин''.
Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Знамо да су пре 50 или 60 година стручњаци разрадили метод скидања наслага прашине и чађи са древних руских икона. И, гле, оно што је до тада изгледало тамно - и то у тој мери тамно да је знаменити руски пи-сац Василиј Розанов своју књигу о Православљу назвао Тамни лик - одједном је синуло и засветлело тако запањујућим бојама, таквом радошћу и таквом светлошћу да су се из ко-рена измениле све наше представе не само о иконама, већ и о самом духовном стилу и тону Православља, о свеколиком древноруском Хришћанству. И тај древноруски стил иконописања је касније дефинисан као стил "разиграња боја".
Но, ово се може и мора учинити не само само иконама, већ и са сви другим осно-вним изразима хришћанске вере и Хришћанства. Непријатељи Хришћанства жарко желе да Хришћанство прогнају у музеје, да га у свести људи поистовете са давно прошлом древношћу, са преживелим вдејама и осећањима, једном речју да покажу да Хришћанство људима више уопште није потребно. Но, да ли је баш тако?
Вратимо се сада молитви св. Јефрема Сирина. Удубимо се у ту крајње једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.
Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означа-ва, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, нашу опустошеност. Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој истинитости и једноставности, онај песников стих: "Протумео живош и нема га више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега? Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почи-њемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пу-стоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...
"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов неи-збежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живот