''Pesma se ne čuje, ja sam hteo da spasem svet pesmom, ali jedan prosečan minobacač može da zaguši sve stihove koje sam ja ikad napisao. To je tako. Ipak, ja sam rekao doći ću, pitali su me da li se bojim, osvanuli su u štampi u kraju iz kog dolazim veliki natpisi ''Na Balaševića se sprema atentat u Sarajevu''. Ali, samo da vam kažem. Da li se bojim da dođem u Sarajevo? Pa ja da se nečeg bojim, ja bih se sakrio u Sarajevo, da se nečeg bojim, to je mesto na kom bi se... Ne bojiš se za svoj život, ne bojiš se atentata? Ja kažem - ako je to, ako je to cena, da dva dana budem na nišanu nekog ludaka, oni su mogli da budu pet godina, eto i meni načina da barem dva dana u životu budem Sarajlija, bar po tome...''

Pijani momci prolaze duž naše tihe ulice,
oni u vojsku polaze, prate ih tužne curice,
brinu ih slutnje sulude - da rata ne bude! 

Ne mogu da me ne sete suze na vrh tvog nosića
devetsto-osamdesete, ulice Brane Ćosića
i voza crnog k'o da s njim zauvek odlazim. 

Znaš šta, neka mora sve potope, 
nek se glečeri rasture, večni snegovi otope.
Pa šta, neka kiše ne prestaju, 
neka gromovi polude, samo rata da ne bude! 

Znaš šta, nek se doba preokrenu, 
nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu. 
Pa šta, vetri nek pomahnitaju, 
nek se vulkani probude, samo rata da ne bude! 

K'o zlatni prah, oreol sna, oko malenih glavica 
i tvoja ljubav nad njima čuva ih kao lavica.
Loše te vesti uzbude - da rata ne bude! 

Znaš šta, neka mora sve potope, 
nek se glečeri razvale, večni snegovi otope.
Pa šta, kiše neka ne prestaju, 
neka gromovi polude, samo rata da ne bude! 

Znaš šta, nek se doba preokrenu, 
nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu. 
Pa šta, vetri nek pomahnitaju, 
nek se vulkani probude, samo rata da ne bude! 

Samo da rata ne bude, ludila među ljudima,
veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima
i svakoj bajci naude - da rata ne bude!

Đorđe Balašević, ''Samo da rata ne bude''