7. (К)РАЈ

Не забушавам успаван. Покушавам усправан
Сам ил' у групама, да живим по шумама
Под опсадом душмана. Браћа су ми хушкана
Пушкама. Њушкама својим воде скровиштима мојим
Тога се не бојим јер се борим од када постојим.
Ожиљке не бројим јер камење и мотке
Само туку коске. Стиснеш зубе кад се сломе
Будеш боље после. Прође. Одмах покрет!
Лажи много горе боле, море као да си проклет
К'о да преко коже твоје слој је кужне црне смоле
На коју се, опет, лепи туђа болест
То не могу да сперу с' тебе реке свеже воде
Ипак, куда год да одеш, од своје си лозе
У шуми си рођен, истим инстинктом си вођен
То не може да прође. Док вештачки Павловљев
Научени рефлекс, када више нема веће зверке
За експерименте, нестане док трепнеш
Овај крај Мајке Земље је твоје окружење
Успомене, опомене обликовале су гене
Живот кад понесе на запад, исток, југ, север
Можеш крај да напустиш, ал' он неће тебе
Па не можеш да сметнеш са ума рефрен песме
Сетне, пошто јесте завијање на Месец
Даљина зебе, гребеш кроз сметове снежне
Твоја мантра, твоја снага, од врага брана задња
Вучија патња отвара ти врата (К)раја
Где зелени је пашњак, вода хладна, млада стада
И нема другог трага осим пријатељских шапа

Искрварио је дан. сам враћам се на крај
Чељусти су гладне празне, по телу су ране-бразде
Ако срце клоне, стане, кад се очи склопе саме
Бљесак отима од таме, да трајем окружен (К)рајем